U mome gradu snig! I onda me naša studentska pametnica Nikola Bojić, s velikin snigovitin iskustvon iz Zagreba, telefonon pita: 'Jel taj snig čemu?'
Da jel čemu snig u Splitu?! Ovo šta nan je na krilima bure zalepršalo par centimetri, drugome bi mistu, tvome trenutnome školovalištu recimo, bilo ka izist bili namaz na kruvu, ali nama je festival! Sanremo, Rio, Cannes, koji oćeš. Oni odviju crveni tapet pa rade makakade, a nama pade s neba čisti, bili. Recimo, ovi put. Ima san ritku sriću dočekat ga u noći s utorka na sridu. Oko dva i po počela ga je bura zapuvavat u ponistre ka iz Bandićeva topništva na Sljemenu.
- Asti mater – reka san sebi – ovo će sutra bit cirkus, ladno je za popizdit, uvatit će se… I još je prije roskala kiša, tako da će i ledit!
Još san dva, tri puta izaša na ponistru, vidit moju Plakalušu i Gripe pod bilin praškon, i lega cereći se, ka dite kad zna da će mu sveti Nikola ujutro napunit bičvu. Cili Split rče i puše pod jorganima, koliko ih je sad bezbrižnih šta će sutra puzat okolo, vatat se di mogu i gobavi odit koračić po koračić. A među njima i ja. Jo da sad znaju šta in se sprema…
- Biće smija, biće svega – mantra san do sna, i navija mobitel malo ranije ujutro. Da se ne bi slučajno otopilo.
I nije. Bacija san pogled vanka. Bili krovi. Oni fiški, zdravi vonj, arja di neve… Brzo natrag u posteju, slušanje Radio Splita. E, to je snig u mome gradu! Jadran Marinković izvišćuje: ranjeni, razbijeni, stučeni, ne izlazite vanka ako ne tribate, ne vozite auta, u spizu šaljite mlađe, držite se za zide… Javlja u eter jedan šofer da svit ne hoda po trotoaru, nego po ulici di je razgaženo.
- Ne moren ni volan okrćat, javi da se maknu ća… - krivi se u slušalicu.
Ima još: na Hitni kirurški dolazu slomivenih udova i glava. Autobusi ne mogu vuć uzbrdo, ni skalavat se nizbrdo. Škole vraćadu dicu doma, neće ni sutra morat doć. Cestari su u šoku, posipadu di mogu, iznenadilo ih je. Ka i uvik. A pet dana prije su meteorolozi zvali baš ovakvo vrime.
Sad su javljanja dopisnika amatera sa škoja i iz Zagore. Svugdi isto, ceste ne radu, dica ostaju doma, pruge ne vozu. Šolta je ka i obično prošla najboje: put njih ne vozi trajekt, a nestalo je i letrike. Šta će in letrika, imaju deset centimetri sniga, neka se vanka vesele, kad će ga opet vidit… A šta bi u Splitu činili, tamo je tek ajme.
Dosta san čuja, triba izać dok ne dignu vojsku i svitu narede da se bez panike uputi u skloništa...
Kad je snig, vadin visoke postole sa čepima i špigetama od metra, koje su samo za snig, i zato su više od deset godin ka nove. Koliko je u nas sniga, možedu me i ukopat u njih, još ćedu sjat. Prije njih duge mudante i ski bičve, isto za najledenije dane, pa košuju i par džemperi. Plus dodatna oprema: kapa, rukavice, šjalpa. Ovo oblačenje traje po ure, isto ka astronauti kad navlače robu od folije za ić vanka varit svemirski brod.
Isprid kuće susida posipa skale s dva kila kuhinjske soli. Pametna žena. Govori mi kolega Petranović da je jutros njegova susida skale prid portunon prolila vrućon vodon. Da se otopi led. Pa kad se uvatija njezin, nisu mogli izać satima priko praga...
E, vanka nije lipo! Ona kiša i snig su se zaledili, pari se da hodaš po mokrome zrcalu. Mala falinga, i na tleju si, mrtav.
- Raširi ruke, stope spuštaj odozgar, drž se blizu zida, malo gujcu natrag da te ne itne na škinu, boje past na prsi, moš se onda dočekat na ruke – stara je splitska škola bontona na snigu.
Kad te neko zove dok voziš, samo mu zavičeš: 'Vozin!', pa prikineš. Sad odsičen: 'Odan, zvaću te!'
Tako san se, druže moj, dovuka do prve kave najbliže kući. Ludon srićon, eto busa; osamnajsticu nikor ne more štopat, nema toga Sibira.
U gradu je druga pisma, tamo se već prilično otopilo, pa je ostala bljuzga. Je ti Dioklecijan pametan, u ciloj je toploj Dalmaciji naša najtoplijih par stotin metri za učinit vikendicu oko koje se ne vata led. Pazar pust. Get pust. Kafići pusti. Pjaca pusta, Riva pusta, u Marmontovu ni Feđe Klarića. Šta je ovo, kuga sve pomorila…
- Bila su tri Japanca, jel moš virovat?! Inače niko pametan. Doma stat – izvistija je s periptera noncul Braco Crnogorac o vižitama na kampanel.
Po gradu tumaraju fotografi, ovo je njijov dan. Paun Paunović obeća je par umjetničkih, nikako kičave snigoviće, evo ti ih gori. I kapo ovogodišnje maškarade Željko Hajsok s pratnjon luduje. U Krnjevalu je cili Split navuka bilu masku. Obuka se u Moskvu.
Jedva san naša par ljudi za sest. Svi smo na medice i rakijice, triba nan antifriza, tanki su čaj i vrila čikolata za ledenu bajku. Triba li reć da se govori samo o jednome. I ponavlja Smojina baza kako je po snigu uvik on iša u spizu. Jer ako se Ona slomije, ko će kuvat?!
Ladno je. Bura pere uši. Smrznit će se ova vodurina po podu. Nebo je 'u jaje'. I sutra će padat, buretina će još puvat. Više nije smišno. A ti moj Nikola, da jel čemu…
1 komentari:
Evala Damire.
Valjda nisan falija jerbo san na mome blogu vidija da si ostavija komentar.
Malo san se provrtija po net-u i naletija na ovi tvoj blog.
Sa' kad san te naša povirit ću koji put za vidit ča jema nova ovod u tebe.
Pozdrav od galeba :)
Objavi komentar