U mome gradu opet radna nedilja. Koja srića grade moj! Sad smo riješili sve probleme i nedaće, sad smo se prosvitlili, sad ponovo 'praznimo police i punimo kolica, osmjeh blista s naših lica' (kupljeno na akciji u Maxonu). Koja šetnja po Marjanu, koje veranje po Mosoru, koja misa, koji picigin, koja kava u Getu, koja muzika, koje kino, koje brbljanje u ladovini arzelinke, koje dolaženje sebi, lađenje kartice, odmaranje keša… Koji ti je narode?! Nema odmora, kupuj, arči, troši, zadužuj se, kad ćeš ako neš u jedan jedini slobodan dan. Koji imaš za sebe. Je, ovo ga imaš za sebe, na! Drž tvrdo, imaš ga za kofu i stalaže, za beskrajno lunjanje po hramovima kapitala, za udisanje stoput prodisanoga zraka, iljadu puta provučenoga kroz ventilacije, milijun puta isprđenoga pa olađenoga. Sve da bi tebi bilo ugodnije, da bi lakše, bez znoja i čistih misli izbrojija papire na blagajni, provuka karticu, odgodija plaćanje za misec. Pa misec, pa misec, pa misec.
Nisan od talibana koji upiru u neradne nedilje da bi se punile crkve i džamije, jer ko oće ić tamo, ić će kad oće i može. Uostalom, nisan primjetija da je bila veća gužva isprid crkava kroz ovo vrime nediljanja. Ali znan šta san vidija svojin očima: u Austriji, Njemačkoj, Danskoj, Švicarskoj… Zatvoreno. A ne virujen da je radnicima tamo loše i da radi toga dobivaju otkaze. I da je građanima teško jer nemaju jedan dan di trošit. U Italiji se u jedan bot popodne zatvara sve, restorani i butige, pa ako nisi obidva, moš krepat od gladi dok se gazda ne odmori. Centron Berlina san urama hoda u nedilju ujutro dok nisan naša misto za popit kavu. I to je drža jedan Židov, koji ne radi na – šabat, u subotu.
A kojin su se oružjima poslužili naši trgovci da bi otključali butige: dilili puste otkaze, urlali da furešti nemaju di kupovat, da je nerad nediljon kriv za recesiju u našoj ubogoj državici… Baš me zanima oće li sad zaposlit te radnike, oće li in taj dan platit duplo, oće li in dozvolit koji dan godišnjega na godinu, oće li se iljade turista razmilit po našin marketima po Mertojaku, Pujankama i Gripama kupovat patinu i kalodont, oćemo li sad odma izać iz krize… Talijanski turistički gradovi sakrivaju i tiraju supermarkete iz centra da turisti trošu u restoranima i mini-marketima di je sve skuplje skoro duplo. Umisto da smo vlasnike – jer o njima se radi - poslali di triba, mi smo mučali, mislili na svoj komod, na svoju linu guzicu. Na tri popodne kad nan ćefne kupit bananko u dućanu. Kad ne znamo di bi s ludon glavon, pa lunjamo po centrima – potrošit ćemo bar deset kuna – sve da ne bi slučajno doma u miru pročitali štagod pametno ili išli slušat morske orgulje u Zadar, malo svita vidili. Znan dičicu koja su prohodala u kaštelanskin trgovačkin megaturbocentrima; koju lipu uspomenu će imat na ti važan dan…
Sad radimo isto ka i za pušenje: mogli smo dogovorit da jednu nedilju radi jedan, a drugu drugi, da na benzinske pumpe ne moramo kupovat uloške i pive. Ne, mi to ne znamo, to je komplicirano. Nego mislimo sikiron; ili po moju ili nikako!
A šta moš, građanine moj. Malo toga, živimo u vrimenu kad je potrošaštvo postalo legalna droga, stvar za psihologe, slatka paralaža. Jeste li primijetili da od svih mista kojima se u svome življenju krećemo, samo u butige idemo baš svaki dan, dozu trošenja moramo ubrizgat! Jer tamo je nikad jeftinije, nikad šarenije i nikad nekvalitetnije. Nema druge, kofe u ruke ludi narode i troši, troši, troši. To svoje sirotinje. Bit će ti bolje. Pitaj gazdu ;)
Nisan od talibana koji upiru u neradne nedilje da bi se punile crkve i džamije, jer ko oće ić tamo, ić će kad oće i može. Uostalom, nisan primjetija da je bila veća gužva isprid crkava kroz ovo vrime nediljanja. Ali znan šta san vidija svojin očima: u Austriji, Njemačkoj, Danskoj, Švicarskoj… Zatvoreno. A ne virujen da je radnicima tamo loše i da radi toga dobivaju otkaze. I da je građanima teško jer nemaju jedan dan di trošit. U Italiji se u jedan bot popodne zatvara sve, restorani i butige, pa ako nisi obidva, moš krepat od gladi dok se gazda ne odmori. Centron Berlina san urama hoda u nedilju ujutro dok nisan naša misto za popit kavu. I to je drža jedan Židov, koji ne radi na – šabat, u subotu.
A kojin su se oružjima poslužili naši trgovci da bi otključali butige: dilili puste otkaze, urlali da furešti nemaju di kupovat, da je nerad nediljon kriv za recesiju u našoj ubogoj državici… Baš me zanima oće li sad zaposlit te radnike, oće li in taj dan platit duplo, oće li in dozvolit koji dan godišnjega na godinu, oće li se iljade turista razmilit po našin marketima po Mertojaku, Pujankama i Gripama kupovat patinu i kalodont, oćemo li sad odma izać iz krize… Talijanski turistički gradovi sakrivaju i tiraju supermarkete iz centra da turisti trošu u restoranima i mini-marketima di je sve skuplje skoro duplo. Umisto da smo vlasnike – jer o njima se radi - poslali di triba, mi smo mučali, mislili na svoj komod, na svoju linu guzicu. Na tri popodne kad nan ćefne kupit bananko u dućanu. Kad ne znamo di bi s ludon glavon, pa lunjamo po centrima – potrošit ćemo bar deset kuna – sve da ne bi slučajno doma u miru pročitali štagod pametno ili išli slušat morske orgulje u Zadar, malo svita vidili. Znan dičicu koja su prohodala u kaštelanskin trgovačkin megaturbocentrima; koju lipu uspomenu će imat na ti važan dan…
Sad radimo isto ka i za pušenje: mogli smo dogovorit da jednu nedilju radi jedan, a drugu drugi, da na benzinske pumpe ne moramo kupovat uloške i pive. Ne, mi to ne znamo, to je komplicirano. Nego mislimo sikiron; ili po moju ili nikako!
A šta moš, građanine moj. Malo toga, živimo u vrimenu kad je potrošaštvo postalo legalna droga, stvar za psihologe, slatka paralaža. Jeste li primijetili da od svih mista kojima se u svome življenju krećemo, samo u butige idemo baš svaki dan, dozu trošenja moramo ubrizgat! Jer tamo je nikad jeftinije, nikad šarenije i nikad nekvalitetnije. Nema druge, kofe u ruke ludi narode i troši, troši, troši. To svoje sirotinje. Bit će ti bolje. Pitaj gazdu ;)
