U mome gradu, svaki dan, svake zore i svako popodne, pet uri trču četiri momka, Hajdukovca. Zašto trču? Za čin trču? Neman pojma, nisan sportski novinar, ali vidin da za balunon ne trču. A to in je posal. I zato mi ih je žaj. Uprava je objavila da će Dario Jertec, Marijan Buljat, Hrvoje Vejić i Anthony Šerić trkat sve dok ne pristanu da in se smanje ugovori. Ili, valjda, dok ne krepaju. Jer da su in plaće previsoke, a slabo igraju. Aha, tu smo. Pa tučedu kaluni po njima sa svih strana; u štampi in se objavljuju plaće, uspoređuje ih se sa radnicima ovin i onin, ćiri jin se u takujine. Mene je mater učila da je virit u tuđi takujin najgrezija stvar na svitu, osim ako meni nije ukreja.
Pravo me naučilo da su na ugovoru dva potpisa; tih igrača i nekoga iz Uprave Hajduka koji ih je doveja i da jin tu plaću… Zašto onda taj gospodin, to 'ime i prezime' ne trče svake zore, ljudi moji?! Zbog čega ova četiri momka ne bi primala plaću koja in piše na legalnome ugovoru? Radi čega ih se maltretira i javno linčuje? Ol su oni jedini krivci za ono šta se događa na Poljudu? Postoji li civilizirani način da se ugovor raskine? Ili će druga faza bit da ih se strpa u portapak i ne pušta vanka dok ne raskinu ugovore? Oćemo li svi ugovore vanka, pa ko bude ima više šoldi nego šta je da goli, učinija asistencija, i smistija duplih pasova, neka ide kopat rovove i tucat stine. Dok ne raskine život ili ugovor.
Nisan ovo očekiva od 'poduzetničke' uprave Hajduka, koja je dosad mogla naučit da je u poslu i na sudu ugovor svetinja nad svetinjama. Zato, maratonci moji; Jerteci, Buljati, Šerići i Vejići, kaskajte, veselite se i upirite. Učinite i dva skleka više. Mladi ste, neće van ništa bit, a puno ćete učinit za pravnu državu. Sve dok van pištolj ne prislone na čelo. E onda, kako znate…
U mome gradu zrak je bija za sidit par metri od mora i gledat misečinu. Malo vlažan, ladnjikav i čist, baš stavljen na miru. U ciloj stvari gnjavaža je bila samo Nova godina, fešta kad ti se fešta i ne fešta, cerenje kad ti se ceri i ne ceri. Da nan bude boje. Na jedno misto znan da bi ispalija do ujutro. Ajmo onda na sve. Pressice u žep pa po redu, stari novinarski recept kad se traži zabava u ovakve dane. A oni zrak vuče… Da ga se ne gadi duvanima, smradon alkohola, masnoćama i aditivima. A oće. Poslin zaboraviš.
U sedan uri u 'Kroma' smo nazdravljali prvin pivama, i učili novu Torcidinu pismu, na onu Guantanamera: 'Nije-nego-nega, ooo, nije-nego-nega, ooo' pa potvrda: 'Uzdržan!' Ismijali smo se, pa u stan po još fetu sira, pršuta i francuske. Ima i doma, al s ekipon triba. Onda treća postaja; u dragoga prijatelja XY i žene mu XX. Usrid svečane spike i salate od hobe poruka na mobitel. Pa stanka. Pa ozbiljno:
- Ja bi sad popizdija, devet je i kvarat, Stara Godina, a meni pišu s posla. Pa da ne bi… - ispalija je XY.
- Ma odjebi ih, oćedu ti poručit da i sad neko radi tamo u toj golemoj korporaciji, i da taj neko misli baš na te. Žele da se snervaš. To ti je zlo današnjega kapitalizma, traže da budu vlasnici tvoga ciloga života. Jedino moš ne mislit na njih - tješimo ga. Nije bilo teško, smij se vratija, mogu nan puvat… A poslin ćemo vidit.
Ostavljamo ih vedre, stiže in drugo društvo, a mi jurimo jer i TBF juri. Večeras su bilokalni, poslin nastupa u Splitu, lete u Rijeku.
- I sad se priča samo o tome TBF-u, tamo-vamo lete, koji je to sad đir, neka šminka...
- Nije o njima nego o avionu, da idu kombijen, ne bi ni zna… Imali su svirku u Rijeci, ovi ovde su tili da nastupe po svaku cijenu. Pa će nastupit, šta, leteći, posal je posal.
Leteći nas eto i prid Arenu u Lori, nije baš gužva. Osin na ulazima di su se hrpirali zaštitari.
- Možemo li uć, novinari, evo pressice…
- Ne more, šta će mi to, moš tako dat i zdravstvenu.
- Al nije zdravstvena, nego…
- Ne znamo mi ništa, odbij.
Malo smo tiltali. Ili je naše vrime prošlo, ili smo stvarno postali gnjide. Nema tome puno, pressice nan nisu tribale, znali su da novinari dolaze, snime, odu, čuli su za njih.
U utrobi nedovršene zgrade puše ka na đigi. Sad mi oni vitar smeta, zaklanjamo se livo, desno.
- Daj amo ća, ne želin unutra.
- Moran snimit brale, dokumentirat…
- Vidiš da nas ne žele, ovo još nisan doživija, nismo dica čoviče.
- Doće Ćikareli, sad san ga zva.
- Doli svira, a di je on? Veže kravatu doma?
- Aj smiri se, pari mi se da je ovo.
Fini nan je gospodin prid srebrenon bemburon izbrojija karte.
- Tili bi se vratit iza ponoća, vidit party…
- Aaaaa, to ćemo onda rješavat. Doćete u VIP.
- Onda će nas na rendgen poslat…
Greška. Ispipali su nas već ovde.
- Šta je ovo veliko?
- Mala lumbrela, kiša će.
- Jesu ovo petarde?
- Di ću ja bacat petarde, da se ubijen. Mobitel.
Unutra. Doli, niza skale, uza skale, crvene, narančaste, žute, željezna vrata jedna, druga…
- Ako se izgubin zovite mi GSS.
Kroz hodnike se čuje da nešto nije kako triba. TBF nekako u bluesu. Parter. Da, jasno.
- Ajme. Ima li dvista ljudi?
- S nama i njima gori.
- Di su?
- Doma, kripe se, ko će ić u osan i po na doček, i to na party?
Sviraju oni dobro ka i uvik, rade ljudi, nama nije dobro. Mlađo nas vraća u stvarnost:
- Svitu, sritna van nova 2010. Volite se, evo još 'Smak svita'.
- A baš.
I gotovo. Mlađo:
- Idemo van ča svitu. Javit ću van se svima u gradu!
Tražit ćemo i kavu, kad već nudi, i da prizna jel u Rijeku bija bolji doček. Točno je 21.42, opet smo u polutki zgrade koja će jednom u budućnosti možda i imat smisla.
Idemo dalje u vižite, kod Bojana i Zrinke na Skalice, tamo su još Saša i Martina.
- Skužili smo da će nan ovde bit najbolje, al nećemo vas izneredit. Dajte nam azil na po ure, ne znamo di ćemo.
Kumpiri i hoba pod pekon baš kako triba, par pića, dva duvana i balkon s onin vitron. Koja je ovo mogla bit večer… Plan je 'Sky' na vrju 'Jokera'.
- Jel baš moramo…
- Rekli smo na sve, ti si upira!
- Aj.
Tamo smo upali ka čokolada u brujet. Svi u veštite, piva Grdović, stariji svit, vidi se da su se cili dan sređivali, sliči na finiji pir. Opet zaštitari, opet ne puštaju.
- Parite teroristi, provaj me razumit.
- Razumin tebe, ali ne razumin sebe…
I opet organizator, opet ulazimo, i opet znamo da nan nije misto tu. Slika dvi, biž.
- Oćemo opet u Bojana?
- Pusti ljude tovare bezobrazni.
Sad nan je i Riva dobra. Tamo nas neće pipat jači. Pa i nije bilo loše, svita dosta, kap ovde-onde, Cetinski, ponoć, ljubljenje sa svima oko sebe, Kerum, par riči. I to priko vatrometa, ništa nismo razumili šta je reka. Ma kako mu je palo na pamet čestitat dok tuče vatromet u Splitu. Ka da ne zna da tih par minuti iljade kipova gleda samo u nebeske eksplozije. I uzdiše:
- Aaaaaa… Aaaaa… Eeeee…
Zato naše vatromete nikad ne propuštan. I kroz najveću gužvu prolaziš po pive. I bilo je dobro, vatromet i pivo. Vrime za tradiciju: ponoćna izložba u Fotoklubu, drage foto-čunke i prigriz.
Oko jedan i po opet napadamo Arenu. Ćikareli nije omanija; garaža, zaštitari koji nemaju pojma ko smo i šta smo, jer su se oni od maloprije zarotirali. Al unutra smo, u liftu, treći kat, VIP-lože. Po ložama nešto svita, nešto poznatih, nešto novih, nešto šminkera. Ostavljamo jakete na sigurno, pa doli, na salbun. Partijanera je par iljada, ali ne krcato. A 'Ministry of sound' dobro klapaju, zvuk je savršen.
- Najbolje je ikad, ali jebeš party kad mogu u svakome trenu vidit di mi je ekipa – viče poznanik Ferdo iz mraka.
- Ajde pleši i muči, kad ćeš ih opet vidit.
U ritmu tam-tama bi se udaljili iz Lore, ali opet zaštitari.
- Ne more unutra!
Ne damo se, ne opet:
- Evo kartica za VIP kume.
- Al nije to taj VIP, vi ste doli, vidiš niz hodnik pa zadnja vrata
- Ma jakete su nan unutra, kako smo ih ostavili tako bi ih i uzeli čoviče. Idemo ča.
- Ne znan ja ništa.
Nebo nan se smilovalo, otkrili smo da se jednome od nas u žepu kartica pritvorila baš u tu koja nan triba, i mrga nas pušta. Nije ni njima lak posal, stvarno to mislin. Nećemo se vraćat, pa in po redu srdačno čestitamo. Nije in lako.
Izašli u kišnu tminu… Po grada nema letrike.
- Možda ima u stanovima, samo su išli leć!
- Nema, vidiš da ne svitlu svićice po balkonima.
U 'Četiri i po sobe' ima. Napokon smo odanuli, uvalili se u kauče ka pribijeni, koke nas dižu za plesat.
- Ne mogu sestro, da ti pričan di san sve protrča večeras ne bi mi virovala. Daj sist i šta popit.
- Di ćemo dalje?
- Najdalje!
- Ej, baza, otkrija san da nisan potrošija ni kune. Ili su me častili ili ste vi plaćali.
- I još cilo vrime pizdiš…
Dilimo se, polovica nastavlja dalje, moja skupina će malo doma. Nema straja, imamo Novu, a i lova se vratila nedirnuta. Nesta mi je oni vitar.
U sedan uri u 'Kroma' smo nazdravljali prvin pivama, i učili novu Torcidinu pismu, na onu Guantanamera: 'Nije-nego-nega, ooo, nije-nego-nega, ooo' pa potvrda: 'Uzdržan!' Ismijali smo se, pa u stan po još fetu sira, pršuta i francuske. Ima i doma, al s ekipon triba. Onda treća postaja; u dragoga prijatelja XY i žene mu XX. Usrid svečane spike i salate od hobe poruka na mobitel. Pa stanka. Pa ozbiljno:
- Ja bi sad popizdija, devet je i kvarat, Stara Godina, a meni pišu s posla. Pa da ne bi… - ispalija je XY.
- Ma odjebi ih, oćedu ti poručit da i sad neko radi tamo u toj golemoj korporaciji, i da taj neko misli baš na te. Žele da se snervaš. To ti je zlo današnjega kapitalizma, traže da budu vlasnici tvoga ciloga života. Jedino moš ne mislit na njih - tješimo ga. Nije bilo teško, smij se vratija, mogu nan puvat… A poslin ćemo vidit.
Ostavljamo ih vedre, stiže in drugo društvo, a mi jurimo jer i TBF juri. Večeras su bilokalni, poslin nastupa u Splitu, lete u Rijeku.
- I sad se priča samo o tome TBF-u, tamo-vamo lete, koji je to sad đir, neka šminka...
- Nije o njima nego o avionu, da idu kombijen, ne bi ni zna… Imali su svirku u Rijeci, ovi ovde su tili da nastupe po svaku cijenu. Pa će nastupit, šta, leteći, posal je posal.
Leteći nas eto i prid Arenu u Lori, nije baš gužva. Osin na ulazima di su se hrpirali zaštitari.
- Možemo li uć, novinari, evo pressice…
- Ne more, šta će mi to, moš tako dat i zdravstvenu.
- Al nije zdravstvena, nego…
- Ne znamo mi ništa, odbij.
Malo smo tiltali. Ili je naše vrime prošlo, ili smo stvarno postali gnjide. Nema tome puno, pressice nan nisu tribale, znali su da novinari dolaze, snime, odu, čuli su za njih.
U utrobi nedovršene zgrade puše ka na đigi. Sad mi oni vitar smeta, zaklanjamo se livo, desno.
- Daj amo ća, ne želin unutra.
- Moran snimit brale, dokumentirat…
- Vidiš da nas ne žele, ovo još nisan doživija, nismo dica čoviče.
- Doće Ćikareli, sad san ga zva.
- Doli svira, a di je on? Veže kravatu doma?
- Aj smiri se, pari mi se da je ovo.
Fini nan je gospodin prid srebrenon bemburon izbrojija karte.
- Tili bi se vratit iza ponoća, vidit party…
- Aaaaa, to ćemo onda rješavat. Doćete u VIP.
- Onda će nas na rendgen poslat…
Greška. Ispipali su nas već ovde.
- Šta je ovo veliko?
- Mala lumbrela, kiša će.
- Jesu ovo petarde?
- Di ću ja bacat petarde, da se ubijen. Mobitel.
Unutra. Doli, niza skale, uza skale, crvene, narančaste, žute, željezna vrata jedna, druga…
- Ako se izgubin zovite mi GSS.
Kroz hodnike se čuje da nešto nije kako triba. TBF nekako u bluesu. Parter. Da, jasno.
- Ajme. Ima li dvista ljudi?
- S nama i njima gori.
- Di su?
- Doma, kripe se, ko će ić u osan i po na doček, i to na party?
Sviraju oni dobro ka i uvik, rade ljudi, nama nije dobro. Mlađo nas vraća u stvarnost:
- Svitu, sritna van nova 2010. Volite se, evo još 'Smak svita'.
- A baš.
I gotovo. Mlađo:
- Idemo van ča svitu. Javit ću van se svima u gradu!
Tražit ćemo i kavu, kad već nudi, i da prizna jel u Rijeku bija bolji doček. Točno je 21.42, opet smo u polutki zgrade koja će jednom u budućnosti možda i imat smisla.
Idemo dalje u vižite, kod Bojana i Zrinke na Skalice, tamo su još Saša i Martina.
- Skužili smo da će nan ovde bit najbolje, al nećemo vas izneredit. Dajte nam azil na po ure, ne znamo di ćemo.
Kumpiri i hoba pod pekon baš kako triba, par pića, dva duvana i balkon s onin vitron. Koja je ovo mogla bit večer… Plan je 'Sky' na vrju 'Jokera'.
- Jel baš moramo…
- Rekli smo na sve, ti si upira!
- Aj.
Tamo smo upali ka čokolada u brujet. Svi u veštite, piva Grdović, stariji svit, vidi se da su se cili dan sređivali, sliči na finiji pir. Opet zaštitari, opet ne puštaju.
- Parite teroristi, provaj me razumit.
- Razumin tebe, ali ne razumin sebe…
I opet organizator, opet ulazimo, i opet znamo da nan nije misto tu. Slika dvi, biž.
- Oćemo opet u Bojana?
- Pusti ljude tovare bezobrazni.
Sad nan je i Riva dobra. Tamo nas neće pipat jači. Pa i nije bilo loše, svita dosta, kap ovde-onde, Cetinski, ponoć, ljubljenje sa svima oko sebe, Kerum, par riči. I to priko vatrometa, ništa nismo razumili šta je reka. Ma kako mu je palo na pamet čestitat dok tuče vatromet u Splitu. Ka da ne zna da tih par minuti iljade kipova gleda samo u nebeske eksplozije. I uzdiše:
- Aaaaaa… Aaaaa… Eeeee…
Zato naše vatromete nikad ne propuštan. I kroz najveću gužvu prolaziš po pive. I bilo je dobro, vatromet i pivo. Vrime za tradiciju: ponoćna izložba u Fotoklubu, drage foto-čunke i prigriz.
Oko jedan i po opet napadamo Arenu. Ćikareli nije omanija; garaža, zaštitari koji nemaju pojma ko smo i šta smo, jer su se oni od maloprije zarotirali. Al unutra smo, u liftu, treći kat, VIP-lože. Po ložama nešto svita, nešto poznatih, nešto novih, nešto šminkera. Ostavljamo jakete na sigurno, pa doli, na salbun. Partijanera je par iljada, ali ne krcato. A 'Ministry of sound' dobro klapaju, zvuk je savršen.
- Najbolje je ikad, ali jebeš party kad mogu u svakome trenu vidit di mi je ekipa – viče poznanik Ferdo iz mraka.
- Ajde pleši i muči, kad ćeš ih opet vidit.
U ritmu tam-tama bi se udaljili iz Lore, ali opet zaštitari.
- Ne more unutra!
Ne damo se, ne opet:
- Evo kartica za VIP kume.
- Al nije to taj VIP, vi ste doli, vidiš niz hodnik pa zadnja vrata
- Ma jakete su nan unutra, kako smo ih ostavili tako bi ih i uzeli čoviče. Idemo ča.
- Ne znan ja ništa.
Nebo nan se smilovalo, otkrili smo da se jednome od nas u žepu kartica pritvorila baš u tu koja nan triba, i mrga nas pušta. Nije ni njima lak posal, stvarno to mislin. Nećemo se vraćat, pa in po redu srdačno čestitamo. Nije in lako.
Izašli u kišnu tminu… Po grada nema letrike.
- Možda ima u stanovima, samo su išli leć!
- Nema, vidiš da ne svitlu svićice po balkonima.
U 'Četiri i po sobe' ima. Napokon smo odanuli, uvalili se u kauče ka pribijeni, koke nas dižu za plesat.
- Ne mogu sestro, da ti pričan di san sve protrča večeras ne bi mi virovala. Daj sist i šta popit.
- Di ćemo dalje?
- Najdalje!
- Ej, baza, otkrija san da nisan potrošija ni kune. Ili su me častili ili ste vi plaćali.
- I još cilo vrime pizdiš…
Dilimo se, polovica nastavlja dalje, moja skupina će malo doma. Nema straja, imamo Novu, a i lova se vratila nedirnuta. Nesta mi je oni vitar.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)
