U mome gradu minjat će se ime stadiona. Kažu tako, a nadan se da neće, ali u mome gradu stalno se nešto minja. A minjači su najžešči na ono šta su zatekli kad su se spustili u grad. Je li fasada crvena - daj žutu, je li ulica kamena – nalij cimenat, je li varoška kuća bila bez balkona – pružaj balkon, stavljaj inoks. Najnoviji primjer: je li kraj hotela Park bija zeleni park – naspi tucanik i stavi žicu. Ni crkvenjaci nisu za bacit; oni su ukinuli procesiju na svetoga Duju, gradskoga zaštitnika, nakon ko zna koliko stoljeća. Šta je stvar, pojava, građevina, običaj stariji to se slađe minja. Ne razumin. Po meni je to karakteristika barbara. Po njima ja san primitivac, malograđanin, konzerva. Možda. A vidija san Italiju, Španjolsku, Portugal, Češku, šta ja znan, vidin da se tamo kurče s onin po čemu su posebni. Staro štite, novo grade. Jedno i drugo čuvaju. Engleze neću ni spominjat, oni bi globalizirali cili svit, sve bi upakirali u istu kartu, a još imaju kraljicu i voze je kočijama. Okruženu vojnicima šta nosu medvidiće na glavi... Da in šta takneš, oči bi ti iskopali.
Ajmo malo vidt najslavnije: rimski Olimpico, milanov San Siro, londonski Wembley, madridski Santiago Bernabeu, barcelonski Camp Nou, riov Estadio do Maracana, pariški Parc des Princes... Cili svit in se klanja. Neki su u zadnje vrime i prominili nazive, pa je u Hamburgu sad HSH Norbank Arena (bivši Volksparkstadion, pa AOL Arena), Munchen je dobija Allianz Arenu (novi, izgrađen 2006.), kad je Arsenal priselija sa Highburyja 2006. doša je na Emirates Stadium. Sve sponzorska imena, a najdrastičniji je, i našoj pameti najbliži seviljski primjer: staro ime Betisova stadiona Benito Villamarin (po slavnome predsjedniku kluba) prominjeno u Manuel Ruiz de Lopera, po najmoćnijemu lokalnome poduzetniku. To!
E, sad, u čemu je stvar. Poljud. Kaže šef Hajdukova marketinga Cicarelli (nadan se da nisan falija napisat sva dupla slova), da je pokrenija pionirski projekt. Na vrju kojega će poduzeće šta da najviše para dat i ime stadionu. Kako mu ćefne. Mislija san da zajebaje. Da se Poljud više neće zvat Poljud... A Torcida će valjda pivat:
- Na Konzumuuu, na Konzumuuu, sa druge strane Tommyja... (jer i Marjan će ubuduće dobit sponzora, izabra san ove firme jer imaju dobar broj slogova).
Zoven kolegu Damira (po Slobodne su Damiri, ne biste virovali, a ovi je još i Torcidaš), pa pitan jel ovo neka šala.
- Daj ne budu primitivan i skučen (evo ga!), razmišljaj malo šire, ti bi sve konzervira. Ako će dat milijune, neka ga nazove kako oće!
- Neka da milijune, zašto bi minja ime?
- Zato, pizdo, šta će Hajduk onda nešto napravit, kupovat će igrače.
- Ako ti nađeš sebi sponzora, oš prominit ime? Pa moš nešto napravit, otvorit kafić i dignit pare, samo se nazovi Ariel Bez Fosfata. Može?
- Neka ga sruše, neka naprave novi, samo da pare dođu.
- Neka ga sruše, zašto bi minjali ime? Oće Torcida minjat ime ako nađu sponzora za bengalke i transparente?
- Torcidi ne tribaju pare ni sponzori.
- Zašto, isti je princip. Ime za pare.
- Nije isti. A i šta ti govoriš o tome, kako puno dolaziš na stadion...
- Ni na Kozjak se ne veren, pa ne bi tija da mu prominu ime.
- Jer si konzerva. I ne razumiš kako stvari stoje...
Sad san razumija; stvarno ne razumin. A nisan protiv novoga i napretka, ali san protiv da se radi novoga gazi starije. I obratno. Glup san ka mazgun. I tvrdoglav, ne bi parama dopustija da minjaju imena po Splitu. Razmišljan ka don Frane Bulić: Poljud – latinski paludis - močvare, Gripe – od kamena tupine, Radunica – po potoku, radunu, Spinut – spina, drača, Manuš - po ilirskome plemenu Manijaca, Žnjan – po rimskoj podjeli salonitanskoga i splitskoga polja...
Šta san tija reć? Svi su nazivi splitskih kvartova stari i po dvi iljade godina, grčki su, ilirski, rimski, rvacki i slavenski. Oni su memorija, blago koje priča bolje nego sto knjiga. Pametan neko se sitija da će in produžit život ako po njima nazove škole, stadione, dvorane, mjesne zajednice, bilo šta o čemu ljudi govore i pišu. I mislija san dosad da je bija u pravu. A sad mi kažu da nije. Otac Marketing i mater Para će prisudit šta je najbolje. A konzerve triba otvorit, razvitrit, oprat ih fosfatima. I kupit, sve kupit. Danas Poljud - sutra Split (grčki: brnistra, žuka). Kako će njega nazvat? Nebitno, neka plate i nose.
Ajmo malo vidt najslavnije: rimski Olimpico, milanov San Siro, londonski Wembley, madridski Santiago Bernabeu, barcelonski Camp Nou, riov Estadio do Maracana, pariški Parc des Princes... Cili svit in se klanja. Neki su u zadnje vrime i prominili nazive, pa je u Hamburgu sad HSH Norbank Arena (bivši Volksparkstadion, pa AOL Arena), Munchen je dobija Allianz Arenu (novi, izgrađen 2006.), kad je Arsenal priselija sa Highburyja 2006. doša je na Emirates Stadium. Sve sponzorska imena, a najdrastičniji je, i našoj pameti najbliži seviljski primjer: staro ime Betisova stadiona Benito Villamarin (po slavnome predsjedniku kluba) prominjeno u Manuel Ruiz de Lopera, po najmoćnijemu lokalnome poduzetniku. To!
E, sad, u čemu je stvar. Poljud. Kaže šef Hajdukova marketinga Cicarelli (nadan se da nisan falija napisat sva dupla slova), da je pokrenija pionirski projekt. Na vrju kojega će poduzeće šta da najviše para dat i ime stadionu. Kako mu ćefne. Mislija san da zajebaje. Da se Poljud više neće zvat Poljud... A Torcida će valjda pivat:
- Na Konzumuuu, na Konzumuuu, sa druge strane Tommyja... (jer i Marjan će ubuduće dobit sponzora, izabra san ove firme jer imaju dobar broj slogova).
Zoven kolegu Damira (po Slobodne su Damiri, ne biste virovali, a ovi je još i Torcidaš), pa pitan jel ovo neka šala.
- Daj ne budu primitivan i skučen (evo ga!), razmišljaj malo šire, ti bi sve konzervira. Ako će dat milijune, neka ga nazove kako oće!
- Neka da milijune, zašto bi minja ime?
- Zato, pizdo, šta će Hajduk onda nešto napravit, kupovat će igrače.
- Ako ti nađeš sebi sponzora, oš prominit ime? Pa moš nešto napravit, otvorit kafić i dignit pare, samo se nazovi Ariel Bez Fosfata. Može?
- Neka ga sruše, neka naprave novi, samo da pare dođu.
- Neka ga sruše, zašto bi minjali ime? Oće Torcida minjat ime ako nađu sponzora za bengalke i transparente?
- Torcidi ne tribaju pare ni sponzori.
- Zašto, isti je princip. Ime za pare.
- Nije isti. A i šta ti govoriš o tome, kako puno dolaziš na stadion...
- Ni na Kozjak se ne veren, pa ne bi tija da mu prominu ime.
- Jer si konzerva. I ne razumiš kako stvari stoje...
Sad san razumija; stvarno ne razumin. A nisan protiv novoga i napretka, ali san protiv da se radi novoga gazi starije. I obratno. Glup san ka mazgun. I tvrdoglav, ne bi parama dopustija da minjaju imena po Splitu. Razmišljan ka don Frane Bulić: Poljud – latinski paludis - močvare, Gripe – od kamena tupine, Radunica – po potoku, radunu, Spinut – spina, drača, Manuš - po ilirskome plemenu Manijaca, Žnjan – po rimskoj podjeli salonitanskoga i splitskoga polja...
Šta san tija reć? Svi su nazivi splitskih kvartova stari i po dvi iljade godina, grčki su, ilirski, rimski, rvacki i slavenski. Oni su memorija, blago koje priča bolje nego sto knjiga. Pametan neko se sitija da će in produžit život ako po njima nazove škole, stadione, dvorane, mjesne zajednice, bilo šta o čemu ljudi govore i pišu. I mislija san dosad da je bija u pravu. A sad mi kažu da nije. Otac Marketing i mater Para će prisudit šta je najbolje. A konzerve triba otvorit, razvitrit, oprat ih fosfatima. I kupit, sve kupit. Danas Poljud - sutra Split (grčki: brnistra, žuka). Kako će njega nazvat? Nebitno, neka plate i nose.
