U mome gradu novi intendant. Ako ga potvrdi ministar kulture. Šta se nas tiče, trka je gotova, bez pripetavanja u sridu je uboja Duško Mucalo. Ma ko bi reka. Ko bi prije samo prije dvi godine reka?! Ali ko bi u to vrime reka i da će Kerum bit splitski poteštat, da će Svaguša bit glava Hajduka, da će Damir Karaman priuzet ulične festivale od alternativaca, a da će Nevenka Bečić kormilarit Gradskim vijećem. Šta ti je demokracija... Nekoć simpatični trgovci, pekari, autori poskočica, postaju ugledne face u skupin veštitima, otvaraju izložbe, upravljaju kulturon, ćakulaju s nobelovcima, komandiraju svime šta se u Splitu radi. Ko bi reka...
I sve pošteno. Zaokruženi, izglasani, postavljeni, sve po pravilu zakona i struke. Tako i Mucalo. Odma smo skočili: ma di će ono šareno, nasmijano i raskalašeno biće s kulturnim projektima tipa 'Anka Vegetarijanka', 'Mi smo širili evropsko jedinstvo' i 'Radnička odmara se klasa', koji su bili sublesasti i prdecavi čak i za Splitske lakonotne festivalije upravljat dalmatinskim hramom kulture. Pa smo nastavili: montira ga je Kerum, da mu je najprije ključe Krnjevala, a onda i Teatra, jer oće skupo zemljište u Plinarskoj. A je šipak! Kazališno vijeće ga je uvelo u posal: Sanja Erceg-Vrekalo, Branka Papak, Marko Pecotić, Ivica Pervan, Joško Čelan. Sve ljudi s imenon i prezimenon, poznati gradu i svitu. Lipo su napisali u obrazloženju; čovik je 'pokazao da u potpunosti razumije složenu problematiku kulturne ustanove' i 'iskazao veliko iskustvo u ovoj djelatnosti, zrači ljudskom zrelošću, optimizmom, velikom radnom energijom i motivacijom'. Jel tako? Doda bi još izvještaj mojih kazalištaraca koji su ga zadnjih miseci viđali svaki dan na predstavama, točnije, od Pokladnoga utorka - kad mu je isteka mandat Meštra krnjevala - kako se trudi nadoknadit i povatat sve šta je propustija. Oće li uspit? Radi se - komentira Jure Pavičić – o znanju koje se stječe desetljećima rada u profesiji, o praćenju repertoara od Edinburgha do Moskve...
Hm, 1979. je za splitskog intendanta postavljen Ivica Restović, tridesetogodišnji pravnik bez kazališnog iskustva, i osta do kraja 1990. Kad ga je zaminija (kulturnjak) Ivo Sanader. Restovićeve godine ostale su ipak zapamćene ka ponajbolje, sritan spoj struke i sposobnosti.
Ali standard je sad drugačiji; Kerum je poništija politiku u Splitu, bez stranke i stranačja osvojija je vlast i podilija je s najbližim ljudima: sestrom, rođacima, poslovođama, susidima, prijateljima s balota... Na kraju i sa Mucalom. Kojega mu ipak predlaže struka, ono Kazališno vijeće, ne zaboravimo. Jednoglasno. U ovoj su trci popušili i neki kandidati koji se godinama bave teatrom od Urala do Perua, oni iz Pavičićeve vizije. I šta ostaje Kerumu nego da prihvati. Jer ljudi iz komišjuna su baš uprli za Mucala. Čuli su unutrašnji glas.
Kad vanjskog nije bilo. Kulturni građani i ostatak struke koja nije u onome Vijeću šutili su. Oni će grintat ovih dana na kavama, i kako vrime dalje ide sladit će cilu štoriju cukron apatije. I plaćat milijune za HNK, da ga imaju samo u njihovom gradu. U kojega skoro da i ne idu. Najbolji je dokaz broj sidalica: manje ih je danas (točno 663) nego 1893. kad je otvoren, a stanovnika je bilo ravno deset puta manje.
I ka takvima, teatar će bit po našoj miri, dobri čovik Mucalo je najavija ka iz topa: dva klasika, jednu komediju, dvi opere, četiri drame i jedan balet. Ostalo ćemo pratit uživo.
U mome gradu krnjevali. Dva, tri, četiri...kako ko broji. Ajme smija. Najkomičnije je šta mi u prvi čas popizdimo, zapinimo, zajapurimo se, dobro izlajemo jedni na druge. A onda sve završi u salvama smija. I uvik je isto, jer ne možemo znat šta će bit poslin. Tako i sa krnjevalon. Kad je Kerum odlučija da će ga prvi put u povijesti grada organizirat, ne građani, cukunske i krnjevalske udruge, nego poslovođe iz Banovine - odma smo se podilili. Bar na tri skupine. Prvi su s postolama skočili u guzu poglavarima, drugi su rekli da će radit svoj, trećima je bilo sve isto. Tili su se samo zabavit. Di se onda smistit. Kontra, jasno, uvik kontra. I zabavit se, uvik zabavit se. To je značilo ić na sve. A je li krnjeval ili nije. Čoviku s Mediterana je u genima potriba da se bar jedanput godišnje obuče u veštu i čini nered. Ono šta nikad ne bi. Ono šta sanja cilu godinu. Ono šta ne smi.
Prvi dan je bila subota, Petar Grimani i Udruga Spli'ski krnjeval bez kune su organizirali maškaradu na Peristilu. Pero Šaman je sa Crvenin Domagojem prvo bubnja cili dan po gradu, a onda oslika one gadne daske pod kolonadama, a jednoga je šarenoga, malo bumbanoga mornara dobija i ulaz u katedralu. Neki su se bunili da nije red. Kako nije, ol i popima nije krnjeval?! Ako se nećedu maškaravat, moradu se bar najidit! Svita – malo i ništa. Ko će, ne znan, tlaka mi je, slično... Al niko ne prilazi, niko ne bi da ruku. Muzika je bila savršena. Nešto se i plesalo.
Vidin jednoga poznanika, splitsko-zagrebačkoga šminkera sa dvi uf cure. Zaletija se, pita oćemo na piće. Onda je zasta.
- Može, mene niko neće poznat, jebe me se...
- Al mene oće – proradila mu je savjest.
Ništa od vas, ajmo dalje. Ovakve će nas u subotu navečer primit jedino – maškare. Srićon je bija tradicionalni novinarski maškarani tulum. Dočekale su nas pomamljene žene, sve u nekoj gotici i švoranjskoj robi. Pravo mi je bilo neugodno prvi čas. Poslin vataj šta ima.
I u nedilju san bija u maškare, ne splitske nego sutinske, od onih po pravilima starima trista godin. Erotika, tradicija, pobožnost. Najprije mole prid crkvicon, a onda mladi momci nosaju mladi jablan, kojega kite mlade cure. Sve je jasno. Njihovim ne upravlja općina, zato se vrhunski zabavljaju, prid svakon kućon nešto ćoknu i popiju, zapivaju brezobrazne pismice, i tako tri dana, po Sutini i okolici.
Doša je Pokladni utorak. Dvi parade. Druga je i maska – svitlija perika, malo optimizma, peace čoviče. Kerumbal sa tunelon i pivcon ka Krnjon. Ka šta san i mislija: bez veze sa gradon. Nula bodova. Drugi maškarani procesjun predvodila je Torcida u suradnji s gradskin udrugama; Krnje je K s glavon od Keruma. Kratko, jasno. Oba su izgorila. Jedan na Malome mulu, drugi na Matejuški.
Kiša je upropastila ulične feštice, zaplesali smo malo na Voćnome trgu, pod Prokurativama, u Zanata, pa u Quasimoda. Bilo je puno maškaranih. Ej, šta je lipo uletit curama pod maskon, ni njima nije mrsko. Da nas nisu iznili, još bi bili tamo. Ovogodišnji se eksperiment pokaza odličnin: kad ti ukredu Krnjeval, ne plači, nego radi drugi, treći, peti... Ne popuštaj ni maškaran. Tako se brani pravo na krnjeval, pravo na šentencu, pravo na grad. Pravo na sebe. Na čovika. Opet smo nadmašili sve ostale. Di ćeš luđe – u našemu mistu i od krnjevala smo uspili učinit krnjeval!
Prvi dan je bila subota, Petar Grimani i Udruga Spli'ski krnjeval bez kune su organizirali maškaradu na Peristilu. Pero Šaman je sa Crvenin Domagojem prvo bubnja cili dan po gradu, a onda oslika one gadne daske pod kolonadama, a jednoga je šarenoga, malo bumbanoga mornara dobija i ulaz u katedralu. Neki su se bunili da nije red. Kako nije, ol i popima nije krnjeval?! Ako se nećedu maškaravat, moradu se bar najidit! Svita – malo i ništa. Ko će, ne znan, tlaka mi je, slično... Al niko ne prilazi, niko ne bi da ruku. Muzika je bila savršena. Nešto se i plesalo.
Vidin jednoga poznanika, splitsko-zagrebačkoga šminkera sa dvi uf cure. Zaletija se, pita oćemo na piće. Onda je zasta.
- Može, mene niko neće poznat, jebe me se...
- Al mene oće – proradila mu je savjest.
Ništa od vas, ajmo dalje. Ovakve će nas u subotu navečer primit jedino – maškare. Srićon je bija tradicionalni novinarski maškarani tulum. Dočekale su nas pomamljene žene, sve u nekoj gotici i švoranjskoj robi. Pravo mi je bilo neugodno prvi čas. Poslin vataj šta ima.
I u nedilju san bija u maškare, ne splitske nego sutinske, od onih po pravilima starima trista godin. Erotika, tradicija, pobožnost. Najprije mole prid crkvicon, a onda mladi momci nosaju mladi jablan, kojega kite mlade cure. Sve je jasno. Njihovim ne upravlja općina, zato se vrhunski zabavljaju, prid svakon kućon nešto ćoknu i popiju, zapivaju brezobrazne pismice, i tako tri dana, po Sutini i okolici.
Doša je Pokladni utorak. Dvi parade. Druga je i maska – svitlija perika, malo optimizma, peace čoviče. Kerumbal sa tunelon i pivcon ka Krnjon. Ka šta san i mislija: bez veze sa gradon. Nula bodova. Drugi maškarani procesjun predvodila je Torcida u suradnji s gradskin udrugama; Krnje je K s glavon od Keruma. Kratko, jasno. Oba su izgorila. Jedan na Malome mulu, drugi na Matejuški.
Kiša je upropastila ulične feštice, zaplesali smo malo na Voćnome trgu, pod Prokurativama, u Zanata, pa u Quasimoda. Bilo je puno maškaranih. Ej, šta je lipo uletit curama pod maskon, ni njima nije mrsko. Da nas nisu iznili, još bi bili tamo. Ovogodišnji se eksperiment pokaza odličnin: kad ti ukredu Krnjeval, ne plači, nego radi drugi, treći, peti... Ne popuštaj ni maškaran. Tako se brani pravo na krnjeval, pravo na šentencu, pravo na grad. Pravo na sebe. Na čovika. Opet smo nadmašili sve ostale. Di ćeš luđe – u našemu mistu i od krnjevala smo uspili učinit krnjeval!
U mome gradu, svaki dan, svake zore i svako popodne, pet uri trču četiri momka, Hajdukovca. Zašto trču? Za čin trču? Neman pojma, nisan sportski novinar, ali vidin da za balunon ne trču. A to in je posal. I zato mi ih je žaj. Uprava je objavila da će Dario Jertec, Marijan Buljat, Hrvoje Vejić i Anthony Šerić trkat sve dok ne pristanu da in se smanje ugovori. Ili, valjda, dok ne krepaju. Jer da su in plaće previsoke, a slabo igraju. Aha, tu smo. Pa tučedu kaluni po njima sa svih strana; u štampi in se objavljuju plaće, uspoređuje ih se sa radnicima ovin i onin, ćiri jin se u takujine. Mene je mater učila da je virit u tuđi takujin najgrezija stvar na svitu, osim ako meni nije ukreja.
Pravo me naučilo da su na ugovoru dva potpisa; tih igrača i nekoga iz Uprave Hajduka koji ih je doveja i da jin tu plaću… Zašto onda taj gospodin, to 'ime i prezime' ne trče svake zore, ljudi moji?! Zbog čega ova četiri momka ne bi primala plaću koja in piše na legalnome ugovoru? Radi čega ih se maltretira i javno linčuje? Ol su oni jedini krivci za ono šta se događa na Poljudu? Postoji li civilizirani način da se ugovor raskine? Ili će druga faza bit da ih se strpa u portapak i ne pušta vanka dok ne raskinu ugovore? Oćemo li svi ugovore vanka, pa ko bude ima više šoldi nego šta je da goli, učinija asistencija, i smistija duplih pasova, neka ide kopat rovove i tucat stine. Dok ne raskine život ili ugovor.
Nisan ovo očekiva od 'poduzetničke' uprave Hajduka, koja je dosad mogla naučit da je u poslu i na sudu ugovor svetinja nad svetinjama. Zato, maratonci moji; Jerteci, Buljati, Šerići i Vejići, kaskajte, veselite se i upirite. Učinite i dva skleka više. Mladi ste, neće van ništa bit, a puno ćete učinit za pravnu državu. Sve dok van pištolj ne prislone na čelo. E onda, kako znate…
U mome gradu zrak je bija za sidit par metri od mora i gledat misečinu. Malo vlažan, ladnjikav i čist, baš stavljen na miru. U ciloj stvari gnjavaža je bila samo Nova godina, fešta kad ti se fešta i ne fešta, cerenje kad ti se ceri i ne ceri. Da nan bude boje. Na jedno misto znan da bi ispalija do ujutro. Ajmo onda na sve. Pressice u žep pa po redu, stari novinarski recept kad se traži zabava u ovakve dane. A oni zrak vuče… Da ga se ne gadi duvanima, smradon alkohola, masnoćama i aditivima. A oće. Poslin zaboraviš.
U sedan uri u 'Kroma' smo nazdravljali prvin pivama, i učili novu Torcidinu pismu, na onu Guantanamera: 'Nije-nego-nega, ooo, nije-nego-nega, ooo' pa potvrda: 'Uzdržan!' Ismijali smo se, pa u stan po još fetu sira, pršuta i francuske. Ima i doma, al s ekipon triba. Onda treća postaja; u dragoga prijatelja XY i žene mu XX. Usrid svečane spike i salate od hobe poruka na mobitel. Pa stanka. Pa ozbiljno:
- Ja bi sad popizdija, devet je i kvarat, Stara Godina, a meni pišu s posla. Pa da ne bi… - ispalija je XY.
- Ma odjebi ih, oćedu ti poručit da i sad neko radi tamo u toj golemoj korporaciji, i da taj neko misli baš na te. Žele da se snervaš. To ti je zlo današnjega kapitalizma, traže da budu vlasnici tvoga ciloga života. Jedino moš ne mislit na njih - tješimo ga. Nije bilo teško, smij se vratija, mogu nan puvat… A poslin ćemo vidit.
Ostavljamo ih vedre, stiže in drugo društvo, a mi jurimo jer i TBF juri. Večeras su bilokalni, poslin nastupa u Splitu, lete u Rijeku.
- I sad se priča samo o tome TBF-u, tamo-vamo lete, koji je to sad đir, neka šminka...
- Nije o njima nego o avionu, da idu kombijen, ne bi ni zna… Imali su svirku u Rijeci, ovi ovde su tili da nastupe po svaku cijenu. Pa će nastupit, šta, leteći, posal je posal.
Leteći nas eto i prid Arenu u Lori, nije baš gužva. Osin na ulazima di su se hrpirali zaštitari.
- Možemo li uć, novinari, evo pressice…
- Ne more, šta će mi to, moš tako dat i zdravstvenu.
- Al nije zdravstvena, nego…
- Ne znamo mi ništa, odbij.
Malo smo tiltali. Ili je naše vrime prošlo, ili smo stvarno postali gnjide. Nema tome puno, pressice nan nisu tribale, znali su da novinari dolaze, snime, odu, čuli su za njih.
U utrobi nedovršene zgrade puše ka na đigi. Sad mi oni vitar smeta, zaklanjamo se livo, desno.
- Daj amo ća, ne želin unutra.
- Moran snimit brale, dokumentirat…
- Vidiš da nas ne žele, ovo još nisan doživija, nismo dica čoviče.
- Doće Ćikareli, sad san ga zva.
- Doli svira, a di je on? Veže kravatu doma?
- Aj smiri se, pari mi se da je ovo.
Fini nan je gospodin prid srebrenon bemburon izbrojija karte.
- Tili bi se vratit iza ponoća, vidit party…
- Aaaaa, to ćemo onda rješavat. Doćete u VIP.
- Onda će nas na rendgen poslat…
Greška. Ispipali su nas već ovde.
- Šta je ovo veliko?
- Mala lumbrela, kiša će.
- Jesu ovo petarde?
- Di ću ja bacat petarde, da se ubijen. Mobitel.
Unutra. Doli, niza skale, uza skale, crvene, narančaste, žute, željezna vrata jedna, druga…
- Ako se izgubin zovite mi GSS.
Kroz hodnike se čuje da nešto nije kako triba. TBF nekako u bluesu. Parter. Da, jasno.
- Ajme. Ima li dvista ljudi?
- S nama i njima gori.
- Di su?
- Doma, kripe se, ko će ić u osan i po na doček, i to na party?
Sviraju oni dobro ka i uvik, rade ljudi, nama nije dobro. Mlađo nas vraća u stvarnost:
- Svitu, sritna van nova 2010. Volite se, evo još 'Smak svita'.
- A baš.
I gotovo. Mlađo:
- Idemo van ča svitu. Javit ću van se svima u gradu!
Tražit ćemo i kavu, kad već nudi, i da prizna jel u Rijeku bija bolji doček. Točno je 21.42, opet smo u polutki zgrade koja će jednom u budućnosti možda i imat smisla.
Idemo dalje u vižite, kod Bojana i Zrinke na Skalice, tamo su još Saša i Martina.
- Skužili smo da će nan ovde bit najbolje, al nećemo vas izneredit. Dajte nam azil na po ure, ne znamo di ćemo.
Kumpiri i hoba pod pekon baš kako triba, par pića, dva duvana i balkon s onin vitron. Koja je ovo mogla bit večer… Plan je 'Sky' na vrju 'Jokera'.
- Jel baš moramo…
- Rekli smo na sve, ti si upira!
- Aj.
Tamo smo upali ka čokolada u brujet. Svi u veštite, piva Grdović, stariji svit, vidi se da su se cili dan sređivali, sliči na finiji pir. Opet zaštitari, opet ne puštaju.
- Parite teroristi, provaj me razumit.
- Razumin tebe, ali ne razumin sebe…
I opet organizator, opet ulazimo, i opet znamo da nan nije misto tu. Slika dvi, biž.
- Oćemo opet u Bojana?
- Pusti ljude tovare bezobrazni.
Sad nan je i Riva dobra. Tamo nas neće pipat jači. Pa i nije bilo loše, svita dosta, kap ovde-onde, Cetinski, ponoć, ljubljenje sa svima oko sebe, Kerum, par riči. I to priko vatrometa, ništa nismo razumili šta je reka. Ma kako mu je palo na pamet čestitat dok tuče vatromet u Splitu. Ka da ne zna da tih par minuti iljade kipova gleda samo u nebeske eksplozije. I uzdiše:
- Aaaaaa… Aaaaa… Eeeee…
Zato naše vatromete nikad ne propuštan. I kroz najveću gužvu prolaziš po pive. I bilo je dobro, vatromet i pivo. Vrime za tradiciju: ponoćna izložba u Fotoklubu, drage foto-čunke i prigriz.
Oko jedan i po opet napadamo Arenu. Ćikareli nije omanija; garaža, zaštitari koji nemaju pojma ko smo i šta smo, jer su se oni od maloprije zarotirali. Al unutra smo, u liftu, treći kat, VIP-lože. Po ložama nešto svita, nešto poznatih, nešto novih, nešto šminkera. Ostavljamo jakete na sigurno, pa doli, na salbun. Partijanera je par iljada, ali ne krcato. A 'Ministry of sound' dobro klapaju, zvuk je savršen.
- Najbolje je ikad, ali jebeš party kad mogu u svakome trenu vidit di mi je ekipa – viče poznanik Ferdo iz mraka.
- Ajde pleši i muči, kad ćeš ih opet vidit.
U ritmu tam-tama bi se udaljili iz Lore, ali opet zaštitari.
- Ne more unutra!
Ne damo se, ne opet:
- Evo kartica za VIP kume.
- Al nije to taj VIP, vi ste doli, vidiš niz hodnik pa zadnja vrata
- Ma jakete su nan unutra, kako smo ih ostavili tako bi ih i uzeli čoviče. Idemo ča.
- Ne znan ja ništa.
Nebo nan se smilovalo, otkrili smo da se jednome od nas u žepu kartica pritvorila baš u tu koja nan triba, i mrga nas pušta. Nije ni njima lak posal, stvarno to mislin. Nećemo se vraćat, pa in po redu srdačno čestitamo. Nije in lako.
Izašli u kišnu tminu… Po grada nema letrike.
- Možda ima u stanovima, samo su išli leć!
- Nema, vidiš da ne svitlu svićice po balkonima.
U 'Četiri i po sobe' ima. Napokon smo odanuli, uvalili se u kauče ka pribijeni, koke nas dižu za plesat.
- Ne mogu sestro, da ti pričan di san sve protrča večeras ne bi mi virovala. Daj sist i šta popit.
- Di ćemo dalje?
- Najdalje!
- Ej, baza, otkrija san da nisan potrošija ni kune. Ili su me častili ili ste vi plaćali.
- I još cilo vrime pizdiš…
Dilimo se, polovica nastavlja dalje, moja skupina će malo doma. Nema straja, imamo Novu, a i lova se vratila nedirnuta. Nesta mi je oni vitar.
U sedan uri u 'Kroma' smo nazdravljali prvin pivama, i učili novu Torcidinu pismu, na onu Guantanamera: 'Nije-nego-nega, ooo, nije-nego-nega, ooo' pa potvrda: 'Uzdržan!' Ismijali smo se, pa u stan po još fetu sira, pršuta i francuske. Ima i doma, al s ekipon triba. Onda treća postaja; u dragoga prijatelja XY i žene mu XX. Usrid svečane spike i salate od hobe poruka na mobitel. Pa stanka. Pa ozbiljno:
- Ja bi sad popizdija, devet je i kvarat, Stara Godina, a meni pišu s posla. Pa da ne bi… - ispalija je XY.
- Ma odjebi ih, oćedu ti poručit da i sad neko radi tamo u toj golemoj korporaciji, i da taj neko misli baš na te. Žele da se snervaš. To ti je zlo današnjega kapitalizma, traže da budu vlasnici tvoga ciloga života. Jedino moš ne mislit na njih - tješimo ga. Nije bilo teško, smij se vratija, mogu nan puvat… A poslin ćemo vidit.
Ostavljamo ih vedre, stiže in drugo društvo, a mi jurimo jer i TBF juri. Večeras su bilokalni, poslin nastupa u Splitu, lete u Rijeku.
- I sad se priča samo o tome TBF-u, tamo-vamo lete, koji je to sad đir, neka šminka...
- Nije o njima nego o avionu, da idu kombijen, ne bi ni zna… Imali su svirku u Rijeci, ovi ovde su tili da nastupe po svaku cijenu. Pa će nastupit, šta, leteći, posal je posal.
Leteći nas eto i prid Arenu u Lori, nije baš gužva. Osin na ulazima di su se hrpirali zaštitari.
- Možemo li uć, novinari, evo pressice…
- Ne more, šta će mi to, moš tako dat i zdravstvenu.
- Al nije zdravstvena, nego…
- Ne znamo mi ništa, odbij.
Malo smo tiltali. Ili je naše vrime prošlo, ili smo stvarno postali gnjide. Nema tome puno, pressice nan nisu tribale, znali su da novinari dolaze, snime, odu, čuli su za njih.
U utrobi nedovršene zgrade puše ka na đigi. Sad mi oni vitar smeta, zaklanjamo se livo, desno.
- Daj amo ća, ne želin unutra.
- Moran snimit brale, dokumentirat…
- Vidiš da nas ne žele, ovo još nisan doživija, nismo dica čoviče.
- Doće Ćikareli, sad san ga zva.
- Doli svira, a di je on? Veže kravatu doma?
- Aj smiri se, pari mi se da je ovo.
Fini nan je gospodin prid srebrenon bemburon izbrojija karte.
- Tili bi se vratit iza ponoća, vidit party…
- Aaaaa, to ćemo onda rješavat. Doćete u VIP.
- Onda će nas na rendgen poslat…
Greška. Ispipali su nas već ovde.
- Šta je ovo veliko?
- Mala lumbrela, kiša će.
- Jesu ovo petarde?
- Di ću ja bacat petarde, da se ubijen. Mobitel.
Unutra. Doli, niza skale, uza skale, crvene, narančaste, žute, željezna vrata jedna, druga…
- Ako se izgubin zovite mi GSS.
Kroz hodnike se čuje da nešto nije kako triba. TBF nekako u bluesu. Parter. Da, jasno.
- Ajme. Ima li dvista ljudi?
- S nama i njima gori.
- Di su?
- Doma, kripe se, ko će ić u osan i po na doček, i to na party?
Sviraju oni dobro ka i uvik, rade ljudi, nama nije dobro. Mlađo nas vraća u stvarnost:
- Svitu, sritna van nova 2010. Volite se, evo još 'Smak svita'.
- A baš.
I gotovo. Mlađo:
- Idemo van ča svitu. Javit ću van se svima u gradu!
Tražit ćemo i kavu, kad već nudi, i da prizna jel u Rijeku bija bolji doček. Točno je 21.42, opet smo u polutki zgrade koja će jednom u budućnosti možda i imat smisla.
Idemo dalje u vižite, kod Bojana i Zrinke na Skalice, tamo su još Saša i Martina.
- Skužili smo da će nan ovde bit najbolje, al nećemo vas izneredit. Dajte nam azil na po ure, ne znamo di ćemo.
Kumpiri i hoba pod pekon baš kako triba, par pića, dva duvana i balkon s onin vitron. Koja je ovo mogla bit večer… Plan je 'Sky' na vrju 'Jokera'.
- Jel baš moramo…
- Rekli smo na sve, ti si upira!
- Aj.
Tamo smo upali ka čokolada u brujet. Svi u veštite, piva Grdović, stariji svit, vidi se da su se cili dan sređivali, sliči na finiji pir. Opet zaštitari, opet ne puštaju.
- Parite teroristi, provaj me razumit.
- Razumin tebe, ali ne razumin sebe…
I opet organizator, opet ulazimo, i opet znamo da nan nije misto tu. Slika dvi, biž.
- Oćemo opet u Bojana?
- Pusti ljude tovare bezobrazni.
Sad nan je i Riva dobra. Tamo nas neće pipat jači. Pa i nije bilo loše, svita dosta, kap ovde-onde, Cetinski, ponoć, ljubljenje sa svima oko sebe, Kerum, par riči. I to priko vatrometa, ništa nismo razumili šta je reka. Ma kako mu je palo na pamet čestitat dok tuče vatromet u Splitu. Ka da ne zna da tih par minuti iljade kipova gleda samo u nebeske eksplozije. I uzdiše:
- Aaaaaa… Aaaaa… Eeeee…
Zato naše vatromete nikad ne propuštan. I kroz najveću gužvu prolaziš po pive. I bilo je dobro, vatromet i pivo. Vrime za tradiciju: ponoćna izložba u Fotoklubu, drage foto-čunke i prigriz.
Oko jedan i po opet napadamo Arenu. Ćikareli nije omanija; garaža, zaštitari koji nemaju pojma ko smo i šta smo, jer su se oni od maloprije zarotirali. Al unutra smo, u liftu, treći kat, VIP-lože. Po ložama nešto svita, nešto poznatih, nešto novih, nešto šminkera. Ostavljamo jakete na sigurno, pa doli, na salbun. Partijanera je par iljada, ali ne krcato. A 'Ministry of sound' dobro klapaju, zvuk je savršen.
- Najbolje je ikad, ali jebeš party kad mogu u svakome trenu vidit di mi je ekipa – viče poznanik Ferdo iz mraka.
- Ajde pleši i muči, kad ćeš ih opet vidit.
U ritmu tam-tama bi se udaljili iz Lore, ali opet zaštitari.
- Ne more unutra!
Ne damo se, ne opet:
- Evo kartica za VIP kume.
- Al nije to taj VIP, vi ste doli, vidiš niz hodnik pa zadnja vrata
- Ma jakete su nan unutra, kako smo ih ostavili tako bi ih i uzeli čoviče. Idemo ča.
- Ne znan ja ništa.
Nebo nan se smilovalo, otkrili smo da se jednome od nas u žepu kartica pritvorila baš u tu koja nan triba, i mrga nas pušta. Nije ni njima lak posal, stvarno to mislin. Nećemo se vraćat, pa in po redu srdačno čestitamo. Nije in lako.
Izašli u kišnu tminu… Po grada nema letrike.
- Možda ima u stanovima, samo su išli leć!
- Nema, vidiš da ne svitlu svićice po balkonima.
U 'Četiri i po sobe' ima. Napokon smo odanuli, uvalili se u kauče ka pribijeni, koke nas dižu za plesat.
- Ne mogu sestro, da ti pričan di san sve protrča večeras ne bi mi virovala. Daj sist i šta popit.
- Di ćemo dalje?
- Najdalje!
- Ej, baza, otkrija san da nisan potrošija ni kune. Ili su me častili ili ste vi plaćali.
- I još cilo vrime pizdiš…
Dilimo se, polovica nastavlja dalje, moja skupina će malo doma. Nema straja, imamo Novu, a i lova se vratila nedirnuta. Nesta mi je oni vitar.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)
