U mome gradu navijačko ludilo. Puno je i za nas u jednu večer: Hajduka stukla neka Žilina, trenera stuklo srce, Torcida želi stuć igrače, lik u svečanoj loži vadi pištolj, put Keruma leti bocun...
Na kraju se ništa nije stuklo. Osin volje. I par katrigi. A to je i tako relativno. Cili je grad pobisnija. A kako je zapinija, tako može i zacenit od smija. Zašto ne bi?! Par dana poslin još jedan šok – klub upa u u koprivničke koprive, pa pocrvenija od srama i boli kad je izgubija od Belupa. Sad se skandira 'Ravno do dna', a novine narančastin slovima škapulaju – nije na dnu. E sad, je li ili nije?! Pa naravno da nije. Živi je dokaz da se život vrti u krug. Drame Hajduka pratin alternativno, priko televizije, novina, radija, blogova, komentara pod tekstovima na portalima... Ka građanin ne dan da mi neko dira u suvlasništvo nad Poljudon i onih 50 posto u klubu. Centimetar, ali moj. Pa me toliko i zanima, ne rigan vatru i ne afanajen kad je loše. A drago mi je kad je dobro. I šta vidin s te vidilice: krug, isti ka oni s centra. Red sritne euforije kad se dobiva, red bombi, rašpi i livorveri kad krene po zlu. Kad je dolazija Kranjčar ubolo me u srce šta je tabla 'Split' prominjena u 'Nikograd'. Kad je odlazija Krešić bilo mi je krivo šta stručnoga čovika tira kriminal. Svaka dva miseca kad se minja trener pitan znalce: a zašto ga minjaju, ko može popravit višegodišnju štetu i dovršit svoj projekt u par sedmica? Oni kažu – nek se minja, doće bolji. Pa i taj bolji za petnajst dana pakira kufere. Kad krene loše, oni bi užižali stadion, kad fali para minjali bi mu ime, kad je dolazija ovi Andabaka neki, uvjeravali su me – zna on šta radi. Za misec dana i njega su proklinjali. Kako Hajduk dobiva utakmicu za utakmicon, broj ljudi na tribinama raste, raste, raste, sve do atmosfere koju cila moćna Evropa ne može napravit. Tako kažu furešti, i dive se Torcidi. A kad igrači počnu padat, Poljud se pretvara u grotlo pakleno. Evo sad je takva, požarna faza. Zato triba počet uživat u tome. Gledajmo studenin razumon: isto ka šta je Split jedan - u svjetskin razmjerima – trećerazredni grad, po bogatstvu, lipoti, sadržajima, događanjima, tako je i Hajduk jedan trećerazredni klub. A nama su u glavi i Split i Hajduk prvaci svita, takvi će dok je svita i vika ostat. Ma po svemu! Pitajte recimo, mene. Glavu na panj za Split i Hajduka. Onda, eto rješenja za ovi rebus, eto epicentra svega. Ako je nama lipo ovde, u ovome gradu i s ovakvin klubon, šta bi se više brinuli. Danas smo bisni ka pasi, sutra će nan klub dobit par utakmica, pa ćemo bit sritni i klanjat se, pritvorit se u najbolju publiku u svemiru, nosit ih na ramenima, crtat ih po zgradama... Jesmo li onda normalni? Ka da moramo bit, ovo je Split. I ovo je Hajduk. Otkad je svita i vika. Isti su, i pape i dida...
Na kraju se ništa nije stuklo. Osin volje. I par katrigi. A to je i tako relativno. Cili je grad pobisnija. A kako je zapinija, tako može i zacenit od smija. Zašto ne bi?! Par dana poslin još jedan šok – klub upa u u koprivničke koprive, pa pocrvenija od srama i boli kad je izgubija od Belupa. Sad se skandira 'Ravno do dna', a novine narančastin slovima škapulaju – nije na dnu. E sad, je li ili nije?! Pa naravno da nije. Živi je dokaz da se život vrti u krug. Drame Hajduka pratin alternativno, priko televizije, novina, radija, blogova, komentara pod tekstovima na portalima... Ka građanin ne dan da mi neko dira u suvlasništvo nad Poljudon i onih 50 posto u klubu. Centimetar, ali moj. Pa me toliko i zanima, ne rigan vatru i ne afanajen kad je loše. A drago mi je kad je dobro. I šta vidin s te vidilice: krug, isti ka oni s centra. Red sritne euforije kad se dobiva, red bombi, rašpi i livorveri kad krene po zlu. Kad je dolazija Kranjčar ubolo me u srce šta je tabla 'Split' prominjena u 'Nikograd'. Kad je odlazija Krešić bilo mi je krivo šta stručnoga čovika tira kriminal. Svaka dva miseca kad se minja trener pitan znalce: a zašto ga minjaju, ko može popravit višegodišnju štetu i dovršit svoj projekt u par sedmica? Oni kažu – nek se minja, doće bolji. Pa i taj bolji za petnajst dana pakira kufere. Kad krene loše, oni bi užižali stadion, kad fali para minjali bi mu ime, kad je dolazija ovi Andabaka neki, uvjeravali su me – zna on šta radi. Za misec dana i njega su proklinjali. Kako Hajduk dobiva utakmicu za utakmicon, broj ljudi na tribinama raste, raste, raste, sve do atmosfere koju cila moćna Evropa ne može napravit. Tako kažu furešti, i dive se Torcidi. A kad igrači počnu padat, Poljud se pretvara u grotlo pakleno. Evo sad je takva, požarna faza. Zato triba počet uživat u tome. Gledajmo studenin razumon: isto ka šta je Split jedan - u svjetskin razmjerima – trećerazredni grad, po bogatstvu, lipoti, sadržajima, događanjima, tako je i Hajduk jedan trećerazredni klub. A nama su u glavi i Split i Hajduk prvaci svita, takvi će dok je svita i vika ostat. Ma po svemu! Pitajte recimo, mene. Glavu na panj za Split i Hajduka. Onda, eto rješenja za ovi rebus, eto epicentra svega. Ako je nama lipo ovde, u ovome gradu i s ovakvin klubon, šta bi se više brinuli. Danas smo bisni ka pasi, sutra će nan klub dobit par utakmica, pa ćemo bit sritni i klanjat se, pritvorit se u najbolju publiku u svemiru, nosit ih na ramenima, crtat ih po zgradama... Jesmo li onda normalni? Ka da moramo bit, ovo je Split. I ovo je Hajduk. Otkad je svita i vika. Isti su, i pape i dida...
