damir šarac - blog

U mome gradu puno velikih novitadi u malo vrimena.
Betonon je tapecirana Riva, bageron sorena Parna mastiona na Prvoboraca (ona obla plava slova nikad neću zaboravit), peron priseljena novina iza Klisa, kruzeron nadožuntan porat, pobunon pacijenata spašena ambulanta na Mertojaku da ne bude klinika za konzumeriste, ravnateljen Marasovićen strasno napumpano Rodilište da bude veće od bolnice s onin staklenin drobon, arhitekton Rošinon zazelenjen i nabubren hotel Marjan. Izvučen iz Kerumova rukava Joker, pa napunjen kinima, modon i sviton. Rektoron Pavićen su studenti istirani iz restorana u centru, a ministron Primorcen su utirani u Kampus. Uz poštovanje starih užanci u gradnji; vidi se da će bit isti Get. Zrakon se prema njima pruža most sa Splita3.
Librima je napunjena nova biblioteka na Pojišanu. Minama su štopane operacije na Matejuški, jubavi mojoj. A do nebesa se zaorija Klerikat fratarski na Trsteniku, brzo, najbrže, da je zaboravija na zemaljsko i nema pristupne ceste. Premijeron Sanaderon je vraćen Dračevac za nove građevinske magle. Poduzetnon mišalicon nabetonirano je još novih zgrada, poslovno-stambenih, i još će. Uništeno je radi toga nešto parkova i ledina, i još će. Na sve to diglo se nešto naroda, par stotina. A oće li još i kad će, nikome nije jasno.
A svima, baš svima je jasno di smo primili najveću stvar; u škversko debelo crivo zabili smo dvoranu, najveću našu ikad. Najskuplju ikad. Najgrublju ikad. Po meni, a to onda nije obavezno mislit. Možete mislit šta oćete, a ja samo ono šta san vidija, čuja, pročita, taka.
Samo dvorana košta 50 milijuna eura, a sve skupa 140 milijuna. A parkiraš kilometar dalje, oko Poljuda i po Skalicama. Kad se malo u njoj bolje osvrneš, to je ka jedan betonski oblik 'nešto' sa katrigama na slaganje i guranje. Doli teren, gori ekran, i to je to. Najsmišniji mi je VIP-salon. Fini pjati, kamarjeri, šampanja, kavijar. I njima su povrj glave te cijevi od govan i letrike, ka i nama u dvoranu. Koja narodna pravda!
Onda, sve mi pari kupljeno u Kineza; prvo šta san ubra je da ni pisoari nemaju bar onu malešnu oznaku proizvođača pri vrju, koju fiksiraš dok pišaš. Isto je i s lavandinima, hodnicima, nalivenin podima, pašamanima od sirovoga željeza, plastičnin konfekcijskin stolicama. Izvanka obložena u ruzinavu mrižu, iznutra oblipljena instalacijama.
Nije meni krivo da imamo novu dvoranu, krivo mi je da imamo novu ovakvu. I svrbe me te puste nule koje će građani plaćat trideset godin. Najam je po zlato - kad nema Thompson šoldi, a on već odavno može pitat pošto Split - ko će od pivačke sitneži skupit te puste pare. Jedino bi moga Zlatko Sudac, on čini i veće stvari. Da je on prvi uliza u nju ove zime, možda se ne bi ulegle tribine. Ako su se uopće ulegle, jer gospodari tvrde da ništa nije bilo. Ono šta su evakuirali svit koji je platija biljete, šta su je prikrili lancunima i stavili ispod potpornje je ništa. Niko nije vidija. Ka ni krov zagrebačke dvorane koji bi se moga prosest ako padnu na njega tri pahulje više. Ka ni odlipljeni pod na svitskome polufinalu.
Sad ćemo vidit kako ćemo je punit ubuduće. Oćemo sto posto bude li mukte upad. Jer za karte od 300 kuna malo će ih se grijat u Lori...
Kad si unutra lipo je, toplo, nekako smo stisnuti, odma je lakše, javljaš se poznatima.
'Eeej brale, eej, alo, neka smo i ovo dočekali...' 'Koje Gripe, a? Jebo starudiju.'
A di su moje Gripe, oni bili galeb... Pa još kad kažu da je bolje nego prije. Pa normalno da je bolje kad je zadnja dvorana napravljena prije 30 godin, i do danas je ostala ista. Staromodna, ali duševna. Uostalom, šta joj fali?!
Ova u Lori srićon je ukopana, pa ne strši. Bit će kompletna kad joj se prilipi trgovački hram. I za dolče – neboder, najviši u Dalmaciji. Sto metri u zrak, miljun kvadrata! Koja srića, sve će se splitske firme unutra moć utirat. Kampanel od crnoga stakla u slavu božanskoga kapitala vidit će se iz Italije, kad ono učine bura. Itnit će se onda moć splitskoga barjaka na daleko. Ili će se viti, il ga neće biti!