U mome gradu na smrt je bolestan jedan trg. U stvari, nikad pravo nije ni bija sasvin zdrav. Dilon je izgrađen 1867. godine, a dovršen pedesetak godin poslin. Središnja zgrada bija je lipi teatar, prvi splitski, dva puta većega kapaciteta od sadašnjega, s oko 1300 katrigi.
Ova je mediteranska pjaca, građena po uzoru na venecijanske Procuratie, završavala klasicističkon Monumentalnon fontanon, spomenikon vodi s Jadra koja je u vazda žedni grad dotekla poslin ijadu i po godin.
Bilo je zamišljeno da pod crveno-bilin kolonadan radi 28 butigi, a kad bude više pinez, da se natkrije krovon od cakla.
Je, malo sutra. Scenarij je iša ovako:
Teatar je izgorija 1881. godine, baš u vrime kad je tadašnji gradonačelnik Ante Bajamonti, koji je i poveja ovi projekt, izgubija vlast u Splitu. Tako kazalište nikad nije obnovljeno, nego su narodnjaci učinili novo, manje na Dobrome. Split je u ta doba ima deset puti manje stanovnika, a teatar je bija stalno pun. Danas? Pitajte one šta radu tamo...
Poslin je u tu zgradu uselilo kino Marjan, pa ga je kupija privatnik: kad otkrije da kina više ne donosu lovu, zatvorit će ga. Pa ćemo imat najveću butigu od postoli u Dalmaciji. Ne virujen da će bit kabare... A vi?
Butige nikad nisu proradile s unutrašnje strane, mada ideja ovakvih građevina to propisuje. Izila ih je Marmontova. Šta je najgore, kroz natkrivenu zapadnu stranu, zavidali su se štekati od hotela i picerije, a s istočne jednin dilon od pašticerije. Ko će ih ikad potirat od tamo?
S vrimena na vrime prilipi se kakvi šator ili žalostivi luna-park. To je sve šta smo uspili smislit. I zjog za balote i odbojku na salbunu. Bome, pravi sadržaji za jedan gospodski trg.
Fontana? E, o njoj se više sve zna. Njezino miniranje i mrvljenje u žalo uza zvuke armonike 1947. godine, isporučilo je Splitu dijagnozu jedne vrste ludila koja je jedinstvena u obitelji svitskih gradova. Rušu se spomenici, poprsja i logori, ali fontane... Ej?!
Da ta bolest ima i posljedice mi smo živa potvrda, još se svi političari boje spominjat Bajamontušu. Zašto?
Hotel Bellevue na varoškoj strani pjace jedini je kakav-takav sadržaj. Ali na šta sliči, jadna mu majka?! Ne zna se ni čigov je.
Vizavi se uglavila Porezna uprava. I to je ridak primjer u svitu da činovništvo guli narod iz prvoga reda do mora.
Ono šta se ne vidi, ali se ćuti, i po čemu je ovi trg bar kroz par lita probija tvrde granice komunističke Jugoslavije - festival mediteranske pisme - zauvik je zamuka. I boje mu je da muči i sića se onoga doba, nego da arlauče bez sluha i stila ka zadnjih dvadesetak godin.
Ka cukar na kraju; lani u ovo doba na nježni kameni pokrov umarširala je teška mehanizacija Sajma brodova i taštine. Šleperi i dizalice kalavali su višetonske betonske blokete po saližu. Ploče su upale, popucale, šef parade Vicenco Blagajić, obeća je popravit. Kako onda, tako i danas. Prijatelji baštine pisali su konzervatorima, oni su protestirali, a poteštat Ivan Kuret nije ni zucnija. Moga je poslat 'službe', a one popravit taj jad i račun odaslat 'Profectusu'. Ali ujija je vuk tovara.
Gledaš gradove kako se kurče s puno manjin nego šta mi imamo, ma ni mirit se ne mogu, ali pune su in prsi kad pričaju o svome. Obnavljaju, filozofiraju, skupo prodaju štorije. Mi? Evo odličnoga primjera; sori, užgi, minaj, razbij, ulupi, prokurbaj...
Ova je mediteranska pjaca, građena po uzoru na venecijanske Procuratie, završavala klasicističkon Monumentalnon fontanon, spomenikon vodi s Jadra koja je u vazda žedni grad dotekla poslin ijadu i po godin.
Bilo je zamišljeno da pod crveno-bilin kolonadan radi 28 butigi, a kad bude više pinez, da se natkrije krovon od cakla.
Je, malo sutra. Scenarij je iša ovako:
Teatar je izgorija 1881. godine, baš u vrime kad je tadašnji gradonačelnik Ante Bajamonti, koji je i poveja ovi projekt, izgubija vlast u Splitu. Tako kazalište nikad nije obnovljeno, nego su narodnjaci učinili novo, manje na Dobrome. Split je u ta doba ima deset puti manje stanovnika, a teatar je bija stalno pun. Danas? Pitajte one šta radu tamo...
Poslin je u tu zgradu uselilo kino Marjan, pa ga je kupija privatnik: kad otkrije da kina više ne donosu lovu, zatvorit će ga. Pa ćemo imat najveću butigu od postoli u Dalmaciji. Ne virujen da će bit kabare... A vi?
Butige nikad nisu proradile s unutrašnje strane, mada ideja ovakvih građevina to propisuje. Izila ih je Marmontova. Šta je najgore, kroz natkrivenu zapadnu stranu, zavidali su se štekati od hotela i picerije, a s istočne jednin dilon od pašticerije. Ko će ih ikad potirat od tamo?
S vrimena na vrime prilipi se kakvi šator ili žalostivi luna-park. To je sve šta smo uspili smislit. I zjog za balote i odbojku na salbunu. Bome, pravi sadržaji za jedan gospodski trg.
Fontana? E, o njoj se više sve zna. Njezino miniranje i mrvljenje u žalo uza zvuke armonike 1947. godine, isporučilo je Splitu dijagnozu jedne vrste ludila koja je jedinstvena u obitelji svitskih gradova. Rušu se spomenici, poprsja i logori, ali fontane... Ej?!
Da ta bolest ima i posljedice mi smo živa potvrda, još se svi političari boje spominjat Bajamontušu. Zašto?
Hotel Bellevue na varoškoj strani pjace jedini je kakav-takav sadržaj. Ali na šta sliči, jadna mu majka?! Ne zna se ni čigov je.
Vizavi se uglavila Porezna uprava. I to je ridak primjer u svitu da činovništvo guli narod iz prvoga reda do mora.
Ono šta se ne vidi, ali se ćuti, i po čemu je ovi trg bar kroz par lita probija tvrde granice komunističke Jugoslavije - festival mediteranske pisme - zauvik je zamuka. I boje mu je da muči i sića se onoga doba, nego da arlauče bez sluha i stila ka zadnjih dvadesetak godin.
Ka cukar na kraju; lani u ovo doba na nježni kameni pokrov umarširala je teška mehanizacija Sajma brodova i taštine. Šleperi i dizalice kalavali su višetonske betonske blokete po saližu. Ploče su upale, popucale, šef parade Vicenco Blagajić, obeća je popravit. Kako onda, tako i danas. Prijatelji baštine pisali su konzervatorima, oni su protestirali, a poteštat Ivan Kuret nije ni zucnija. Moga je poslat 'službe', a one popravit taj jad i račun odaslat 'Profectusu'. Ali ujija je vuk tovara.
Gledaš gradove kako se kurče s puno manjin nego šta mi imamo, ma ni mirit se ne mogu, ali pune su in prsi kad pričaju o svome. Obnavljaju, filozofiraju, skupo prodaju štorije. Mi? Evo odličnoga primjera; sori, užgi, minaj, razbij, ulupi, prokurbaj...
1 komentari:
boje i da propada gosposki trg, nego da ga obnove ka rivu. a šjor blagajić je obeća - i ništa. zato su mu po 5 kuna metar iznajmili rivu i ove godine. ludilo!
Objavi komentar