U mome gradu i za pantagane želin da ima mista. One najofucanije i najjadnije. Šta oću reć? Ništa novoga ja, ali moj me zagrebački kolega, koji je davno bija i dobar uzor zalipija. Piše prin par dana ovako: 'Na otvorenju C… najluksuznijeg trgovačkog centra Zagreba, s velebnih terasa, koje se smatra najatraktivnijim dijelom Prebendarskih vrtova, uzvanici su se – nakon razgledavanja luksuznih trgovina, kafića i barova – skandalizirali pri pogledu na straćare zastrašujućeg izgleda na suprotnoj strani Tkalčićeve ulice. Nevjerojatno je da Grad Zagreb u svom najužem središtu, u pješačkoj zoni kojom prolaze turisti, trpi taj nakaradni štakornjak u graditeljskom, urbanističkom i kulturološkom srazu s Centrom Kaptol, Cascadama i cjelokupnim izgledom većim dijelom uređene Tkalčićeve.'
Pa nastavlja dalje kako to 'narušavanje izgleda grada' triba riješit tako da Grad ponudi cijenu vlasnicima, a ako neće, jer ima tu i mrskih špekulanata, izvlasti ih. I noga u guzicu. Iz štakornjaka.
Ma čekaj… Pročita san opet, pa još jedanput. Oni su gledali s teraca luksuza i lifestyle centra, ma šta ti budalasti izrazi značili, i molin te lipo – skandalizirali su se! Štakornjacima! Onda su, jel, bića koja u njima žive – štakori, pantagane, šporki miši iz govana kanalizacije koje triba prigazit kristalnin takon, a onda ih zapišat s vrja Prebendarskoga lifestyle vrtla! Pada mi na pamet rasprava iz Marinkovićeva 'Kiklopa', kad Fašist uvjerava Građanina da jedan invalid koji je na Jelačića placu prodava novine i vika 'Njutanji list, Njutanji list', nije dostojan života jer je nakaza, nakarada, štakor. Nije vridan – pribacimo se iz 1940. u 2009. godinu – graditeljskog, urbanističkog i kulturološkog (brale…) sraza sa luksuznin trgovačkin centrima. U kojima se, ako mene pitate, punin plućima udiše prdež i znoj mušterija, triput izmišan kroz makinje za ventilaciju.
Pada mi na pamet kako danas milijuni turista, onih istih o kojima piše stariji mi kolega, padaju u afane od lipote dok gledaju štakornjake koje su Salonitanci učinili od prilipe, božanske i carske palače Dioklecijanove. Izmrvili je, priklesali i učinili jadne kućerke koje se samo u srednjemu viku mogu zvat plemićkin palačama. Kako se slikaju po Getu, u koje su se jedva utisnuli Žudini, činu filmove po Velome Varošu di je živila teška sirotinja skupa s kozama i tovarima. Pokazuju kad dođu doma kako je cila Dalmacija isklesana u stini, pa te kuće onda i nisu kuće nego – špilje. Za stoku i pantagane – jel moj druškane u toplome izlogu lifestyle centra?
Kućice od ćerpiča svojih sugrađana nazivaš štakornjacima, samo zato jer nisu bili te sriće da ukeširaju nešto velikoga iz državnoga ili lakovjernoga džepa, pa guzove rasprostru po nebeskin kvadratima podsljemenske zone i drugin uskurčenin kvartovima mile nam i velebne metropole. Koje štakori s dna Tkalče i vrja Geta vide samo u nastranin sapunjačama i reality jadu o zlatnoj ze-ge mladeži.
Ima bit da se vrime prominilo, samo ne znan di san bija kad se navijala ta ura. Nekad su novinari rado ulizali u te 'štakornjake' - prevedeno na naški - dalmatinske vukojebine i bosanske vilajete, tražeći priču. Da čuju šta čovik misli, šta ga mori, di je istina. Ako ništa, da malome svitu daš malo važnosti. A na koncu, ti su ljudi iljadu puti zanimljiviji i ljudskiji od klonova po uglancanin butigama s manirima falše gospojštine. Govorilo se važno: kad je narod falija?! Je, ima bit da je gadno falija. Sad ih novinari, gore od svih žandara, gonu vanka. Šta ne rasprodaju to malo blata i zemunica, kako ih još časti moj lifestyle kolega. Pa da turisti i gosti luksuznih luksuza s imenima na degeneriranome luksuznome engleskome, ne moraju gadit svoje luksuzne poglede kroz luksuzne izloge. I da se tu, big brother moj, izgrade luksuzni dućani za luksuzne ljude novoga, luksuznoga doba! Ima bit da su skroz ludi. Ka i ja. Koji bi te nakazne rupe u kojima stojidu nakaze, a ne ljudi, nazva ambijentalnon gradnjon staroga Zagreba. Pomoga in da je obnove i uklopija u tu Tkalčićevu. To bi želija mojoj Tkalči ka šta želin mome Velome Varošu, Getu, Dobriću, Radunici, Manušu, malin lipotama maloga, tihoga i dobroga svita. Zbog kojega i jesu takve... Hahaha! Ma daj, Šarko… glup si ka pantagana!
Pa nastavlja dalje kako to 'narušavanje izgleda grada' triba riješit tako da Grad ponudi cijenu vlasnicima, a ako neće, jer ima tu i mrskih špekulanata, izvlasti ih. I noga u guzicu. Iz štakornjaka.
Ma čekaj… Pročita san opet, pa još jedanput. Oni su gledali s teraca luksuza i lifestyle centra, ma šta ti budalasti izrazi značili, i molin te lipo – skandalizirali su se! Štakornjacima! Onda su, jel, bića koja u njima žive – štakori, pantagane, šporki miši iz govana kanalizacije koje triba prigazit kristalnin takon, a onda ih zapišat s vrja Prebendarskoga lifestyle vrtla! Pada mi na pamet rasprava iz Marinkovićeva 'Kiklopa', kad Fašist uvjerava Građanina da jedan invalid koji je na Jelačića placu prodava novine i vika 'Njutanji list, Njutanji list', nije dostojan života jer je nakaza, nakarada, štakor. Nije vridan – pribacimo se iz 1940. u 2009. godinu – graditeljskog, urbanističkog i kulturološkog (brale…) sraza sa luksuznin trgovačkin centrima. U kojima se, ako mene pitate, punin plućima udiše prdež i znoj mušterija, triput izmišan kroz makinje za ventilaciju.
Pada mi na pamet kako danas milijuni turista, onih istih o kojima piše stariji mi kolega, padaju u afane od lipote dok gledaju štakornjake koje su Salonitanci učinili od prilipe, božanske i carske palače Dioklecijanove. Izmrvili je, priklesali i učinili jadne kućerke koje se samo u srednjemu viku mogu zvat plemićkin palačama. Kako se slikaju po Getu, u koje su se jedva utisnuli Žudini, činu filmove po Velome Varošu di je živila teška sirotinja skupa s kozama i tovarima. Pokazuju kad dođu doma kako je cila Dalmacija isklesana u stini, pa te kuće onda i nisu kuće nego – špilje. Za stoku i pantagane – jel moj druškane u toplome izlogu lifestyle centra?
Kućice od ćerpiča svojih sugrađana nazivaš štakornjacima, samo zato jer nisu bili te sriće da ukeširaju nešto velikoga iz državnoga ili lakovjernoga džepa, pa guzove rasprostru po nebeskin kvadratima podsljemenske zone i drugin uskurčenin kvartovima mile nam i velebne metropole. Koje štakori s dna Tkalče i vrja Geta vide samo u nastranin sapunjačama i reality jadu o zlatnoj ze-ge mladeži.
Ima bit da se vrime prominilo, samo ne znan di san bija kad se navijala ta ura. Nekad su novinari rado ulizali u te 'štakornjake' - prevedeno na naški - dalmatinske vukojebine i bosanske vilajete, tražeći priču. Da čuju šta čovik misli, šta ga mori, di je istina. Ako ništa, da malome svitu daš malo važnosti. A na koncu, ti su ljudi iljadu puti zanimljiviji i ljudskiji od klonova po uglancanin butigama s manirima falše gospojštine. Govorilo se važno: kad je narod falija?! Je, ima bit da je gadno falija. Sad ih novinari, gore od svih žandara, gonu vanka. Šta ne rasprodaju to malo blata i zemunica, kako ih još časti moj lifestyle kolega. Pa da turisti i gosti luksuznih luksuza s imenima na degeneriranome luksuznome engleskome, ne moraju gadit svoje luksuzne poglede kroz luksuzne izloge. I da se tu, big brother moj, izgrade luksuzni dućani za luksuzne ljude novoga, luksuznoga doba! Ima bit da su skroz ludi. Ka i ja. Koji bi te nakazne rupe u kojima stojidu nakaze, a ne ljudi, nazva ambijentalnon gradnjon staroga Zagreba. Pomoga in da je obnove i uklopija u tu Tkalčićevu. To bi želija mojoj Tkalči ka šta želin mome Velome Varošu, Getu, Dobriću, Radunici, Manušu, malin lipotama maloga, tihoga i dobroga svita. Zbog kojega i jesu takve... Hahaha! Ma daj, Šarko… glup si ka pantagana!
